Kad smo bili klinci, imali smo sasvim drugačiju predodžbu o tome tko je star. Oni od 40 su bili stari. Ozbiljni, odgovorni, pametni. Sa posloženim životima i jasnim prioritetima. Ili smo možda to samo mi mali i zbunjeni tako vidjeli.  Sada da me netko pita, stari su oni od 70. Ovima od 70 su to valjda oni od 90. Hoće to tako u životu,, percepcije se iz promijenjenih okolnosti sasvim preslože. Tako i sa onim dijelom o ozbiljnim, odgovornim ljudima i posloženim životima. Možda bi izvana to netko i rekao. Imamo poslove, imamo stanove/kuće, imamo aute i klince. Imamo ljetovanja i zimovanja, obiteljske vikende i stabilna primanja. No unutra? Unutra je kaos.

U nekom se periodu života zaljubiš, pa se krene to kotrljati. Oženite se, odlučite na klince. Jedno, drugo, treće, četvrto…Ne znam kako je muškima, no dok jednom uđeš u taj mama svijet pelena, dojenja, nunanja i guranja kolica, izbijanja zuba, nespavanja i druženja po parkovima, teško je iz njega izaći. Pa riješiš još to koji put, jer, nećemo se lagati, sada je to tvoj život i naučena si na to. To poznaješ, tu se snalaziš. Dođe i taj dan povratka na posao kojeg se svi groze. I jaslica/vrtića/teta čuvalica. Pa nekako proguraš tu godinu, Pa se riješiš kolica, pelena. duda, kašica. Skužiš da su neke stvari sve lakše. Da možeš otići na posao bez da 8 sati razmišljaš o tome da li plače u vrtiću. Da muž može ponekad preuzeti djecu a ti možeš otići na kavu s frendicama. Da mogu zaspati i bez tebe. Ponekad prespavati i kod bake. I shvatiš da život ide dalje. Da nisu više toliko ovisni o tebi. Da im je dobro i sa drugima. I onda skužiš da si negdje po putu izgubio 5, 6 , 8 godina.  I da  si najednom  prešao 35tu., da je 40ta iza ugla. I onda krene panika.